Type(s) de contenu et mode(s) de consultation : Texte noté : sans médiation

Auteur(s) : Mihanović, Antun (1796-1861)  Voir les notices liées en tant qu'auteur

Titre(s) : Reč domovini od hasnovitosti pisanja vu domorodnom jeziku [Texte imprimé] / Antun Mihanović

Édition : [Pretisak]

Publication : Zagreb : Liber, 1985

Description matérielle : 1 vol. (7- [16] p.) : fac-sim. ; 20 cm

Collection : Cymelia croatica ; 2

Lien à la collection : Cymelia croatica  Voir toutes les notices liées

Reproduction : Fac-sim. de l'éd. de Viennes, 1815

Identifiant de la notice  : ark:/12148/cb350241012

Notice n° :  FRBNF35024101

Résumé : Jedini primjerak prvoga izdanja knjižice Reč domovini čuva se u zagrebačkoj Metropolitanskoj knjižnici (MR 1171), a izdana je u Akademijinoj Građi za povijest književnosti hrvatske 12 iz 1933. godine. U biblioteci Cymelia croatica Međunarodnoga slavističkog centra SR Hrvatske 1985. g. izišao je pretisak. U pisanju spomenute knjižice Mihanović se oslanjao na raspravu Saggio sopra la necessità di scrivere nella propria lingua (1750), tako da je njegova knjižica dijelom slobodan prijevod, a dijelom prerada talijanske rasprave poznatoga talijanskog racionalista Francesca Algarottija (1712-1764), Voltaireova prijatelja. U Reči domovini Mihanović govori o potrebi uvođenja uređenoga hrvatskog književnog jezika kojemu bi osnova bili domaći narodni idiomi. Zalaže se za upotrebu hrvatskoga jezika u književnosti, školi i u javnome životu, što je zapravo bio prosvjed protiv latinskoga jezika. Dakle, u toj je knjižici autor na neki način iznio ideje iz kojih se poslije razvio program Hrvatskoga narodnog preporoda. Napominje da je za kulturni razvoj važno znati jezike naprednijih naroda, no upozorava na to da se ne smije robovati tuđim jezicima, a svojim se ne znati koristiti: „Ne dvojim ja, da znanje stranskeh Jezikov napredku narodnomu nepači; kajti drugi vnogo več znašli jesu, kotero spoznati nemoremo, ako Pisma njihova razmeli nebudemo. Ali z-žalostjum spoznajem, da narod naš, premda veliku Europinskoga puka Stran ispuni, tako daleko gledeč na občinsku veka Razsvečenost zaostaje, da nikakova Znanostih znamenja vu Jeziku svojem pokazati nemore, nego o tuga! Jarem stranskeh Jezikov nosi. Zato i malo Ljudih broji, koj eh ime zvan Domovine međah znano bilobi. Ar stranski Jezik čisto retki tak zmožno navčijuse, dabi vu njem nekaj poglavitoga van dati mogli, domačega pako nesamo zapuščavaju, nego i govoritise sramuju. Ovo videči puk serdece k-domorodnem pogubi, niti najhasnoviteše Navuke spozna, stranske jezike neznajuči.”